Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Ma, da, čuo sam ja za te „ge­o­graf­ske re­gi­je“ ko­ji­ma se, eto ta­ko, do­di­je­li po­ziv­ni broj, či­sto da se lju­di ne bi zbu­nji­va­li kad zo­vu hot- lajn, re­ci­mo?
Ono, za­ne­seš se, okre­neš ma­hi­nal­no 038 xxxxxxx oče­ku­ju­ći po­zna­ti glas Ža­kli­ne, Be­be ili Ce­ce, kad ono s dru­ge stra­ne slu­ša­li­ce dah­ta­vo: „Lju­lje­ta, or­no­ne! Uzmi me, lju­bav­ni­će, di­vlje ko da sam ku­ća pro­tje­ra­nog Sr­bi­na, raz­va­lji me ko cr­kvu u Đa­ko­vi­cu...“
Mi­slim, za­i­sta je, eto, po­sto­jao re­a­lan raz­log da se Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ili ka­ko na­ša vlast vo­li da skra­ti po Ta­či­je­vom pra­vo­pi­su- Ko­so­vu, sve rje­đe po­mi­nju­ći i Me­to­hi­ju, da po­ziv­ni broj, ka­ko se ovi što bi da po­zo­vu „Ve­se­le dje­voj­ke“ na „sla­vu“, ili se po­sa­vje­tu­ju sa Mi­la­nom ta­ro­tom oko uti­ca­ja ko­njuk­ci­je Mer­ku­ra na šu­lje­ve, ne bi vi­še zbu­nji­va­li i sa­ti­ma po­ku­ša­va­li da ob­ja­sne iz­vje­snom Re­dže­pi­ju da im je pro­cu­rio boj­ler u Be­o­gra­du ko­ji je, zna se, glav­ni grad Sr­bi­je, a Ko­so­vo i Me­to­hi­ja su, ra­zu­mi­je se, sa­stav­ni dio i naj­sve­ti­ja „ge­o­graf­ska re­gi­ja“ te iste Sr­bi­je, bre!
Ka­kvo cr­no ne­for­mal­no pri­zna­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je u Ko­so­vo, jer upra­vo je Mar­ko Đu­rić, šef onog vla­di­nog šal­te­ra za KiM de­talj­no i bu­di­stič­ki mir­no ob­ja­snio da po­ziv­ni broj ne zna­či ni­šta, baš kao što ne zna­či ni da su Ame­ri­ka, Ka­na­da, Cr­na Go­ra, Ru­si­ja, Nje­mač­ka, Polj­ska... su­ve­re­ne dr­ža­ve sa­mo za­to što ima­ju svoj po­ziv­ni broj, već su ta­ko­đe „ge­o­graf­ske re­gi­je“ Sr­bi­je... Te da će na­ši mo­bil­ni ope­ra­te­ri mo­ći sa­svim slo­bod­no, mal­te­ne kao svo­ji na svo­me, da uče­stvu­ju na ten­de­ri­ma po „pro­pi­si­ma i za­ko­ni­ma Ko­so­va“, da ci­ti­ram ma­log ko­ji je ina­če to­li­ko uti­ca­jan i po­što­van u Pri­šti­ni da sva­ki put kad kre­ne put Ko­sme­ta ja­vi sa­rad­ni­ci­ma: „Ja sad idem da re­ša­vam va­žna pi­ta­nja za op­sta­nak srp­skog na­ro­da, ali se mo­žda već po­pod­ne vra­ćam ako me opet ne pu­ste da uđem?“
Mo­re, ne da smo za­va­li­li ša­mar­či­nu Pri­šti­ni, ne­go im još uši bri­de, eno Al­ban­ci još zbu­nje­ni sa slu­ša­li­ca­ma u ru­ka­ma, ne zna­ju da li su u dr­ža­vi ili u „ge­o­graf­skoj re­gi­ji“ i da li da se ja­ve sa: „Aljo“ ili „Or­no­ne“?!
Mo­re, ne što su u šo­ku ta­ko za­ro­blje­ni u „ge­o­graf­skoj re­gi­ji“, već je kra­lje­vić Mar­ko Đu­rić za­bi­be­rio Ta­či­ju i kom­pa­ni­ji fak­tom da se ne opu­šta­ju pre­vi­še, jer smo prin­ci­pi­jel­nom pre­go­va­rač­kom po­zi­ci­jom uspje­li da sa­ču­va­mo an­te­ne u na­šem vla­sni­štvu, što ih či­ni naj­sku­pljom srp­skom ri­ječ­ju i sr­cem „ge­o­graf­ske obla­sti“, i da će ubu­du­će sva­ki Sr­bin, uko­li­ko us­pi­je da iza­đe iz ku­će a da ga ne ka­me­nu­ju ili za­pu­ca­ju, mo­ći da ra­ši­ri veš na njih, s ob­zi­rom na to da ju­žno od Ibra vri­je­de ko­li­ko i mot­ka za­bi­je­na ne­gdje u nji­vu, a do­met im je ono­li­ki ko­li­ko do­ma­ćin us­pi­je da vik­ne sa njih ka­da se pop­ne da ra­ši­ri po­me­nu­ti veš.
Da re­zi­mi­ra­mo: ni­je na­pra­vljen još je­dan ko­rak ka pod­žit­nom pri­zna­va­nju Ko­so­va i Me­to­hi­je kao „Re­pu­bli­ke Ko­so­va“, već na­pro­tiv, da­va­njem po­ziv­nog bro­ja ju­žna nam po­kra­ji­na je vra­će­na me­đu „ge­o­graf­ske obla­sti“ Sr­bi­je, što su dva ko­ra­ka ka da­nu ka­da će se s Ga­zi­me­sta­na po­no­vo ču­ti: „Vi­dov­dan“, ili ba­rem dan i po ka us­po­sta­vlja­nju bo­ljih ve­za s Voj­vo­di­nom, San­dža­kom (sta­rim Ra­som), Pre­še­vom, Bu­ja­nov­cem i Me­dve­đom na­kon što im za­pa­pri­mo i do­di­je­li­mo po­ziv­ni broj kao „ge­o­graf­skoj re­gi­ji“ i iz­vo­ju­je­mo još jed­nu po­bje­du po ci­je­ni im­pul­sa u me­đu­grad­skom sa­o­bra­ća­ju, pa ne­ka oni ži­ve u ubje­đe­nju da su do­bi­li šta su že­lje­li, ali sa­mo dok im ne stig­nu pr­vi te­le­fon­ski ra­ču­ni, a on­da- šok!
Če­ša­će se gdje ih ne svr­bi kad shva­te da su po ci­je­ni raz­go­vo­ra i da­lje fo­ra Sr­bi­ja, a po ci­je­ni ži­vo­ta Sr­bi­na- me­đu­na­rod­ni po­ziv!
Ali an­te­ne osta­ju na­še, a zna se da je li­va­da onog či­je ov­ce pa­su po njoj, od­no­sno, onog ko ši­ri veš na an­te­na­ma dok dr­ža­va po­ku­ša­va da ih na­pra­vi ov­ca­ma ko­je bi tre­ba­lo da po­pa­su još ma­lo tra­ve s „ge­o­graf­ske re­gi­je“ ko­ja ni­je dr­ža­va, ali je tra­va ze­le­ni­ja kao da je uvo­zna...